О књизи: година / Постоји држава на северу, велика земља, која се зове Русија. У овој земљи било је свега: жива бића су пузала и пливала без бројања, поља и шуме су биле бескрајне, а минерална богатства се не могу пребројати. И што је најважније, људи су паметни и вредни. И цар-отац је владао у овој земљи. Живео је добро и мислио да га сви воле и да му се покоравају – ипак је он био краљ. Али једног дана војска је дошла до краља и рекла: „Противници су потпуно полудели, одлучили су да нам прете. - Па шта да радим? - пита краљ. „Имамо парну локомотиву у депоу, хајде да од ње направимо оклопни воз и да објаснимо противницима да не смеју да нам прете“, одговорила је војска. Цар је помислио, оволико новца треба. И док је размишљао, неки незадовољни војници су му узели све и хтели да се друже са својим противницима. Али други део војске им је већ узео све и одлучио да буде пријатељ са народом земље која се зове Русија. Лењин се показао најживљи међу људима. Народ је слушао његове обећавајуће говоре и пратио га, тим пре што се Лењин зарекао да ће све парном локомотивом одвести на топли југ, односно у комунизам. Јер Русија је северна, хладна земља. Да ли је обећао војсци да ће од једноставног воза направити прави оклопни воз, науци је непознато... Али за југ је дефинитивно обећао. Не пре речено него учињено. Сви су се сместили у вагоне, а Лењин је са својим помоћницима, Троцким и Стаљином, возио локомотиву на југ, на Крим, на пример. - Зашто на Крим? „Тамо је топло, има јабука“, како је говорио бескућник Кешка, звани отац Инокентије, из филма „Имовина Републике“. Пут је тако спор и опасан, некад ће бели напасти, некад зелени, некад ће противници хтети да потпуно одузму локомотиву. И нико не зна како да дође до овог Крима-комунизма. Возач Лењин је био толико уморан од свега овога да је умро 1924. године. И његови помоћници су почели да смишљају куда даље и ко ће водити. Троцки каже да сви треба да иду на Крим, и наши и не наши, укључујући и противнике, попут „перманентне револуције и без ексера“, а Стаљин је предложио, хајдемо прво сами, видећемо, па ћемо онда одлучити кога да убијемо. Понећемо га са собом. Али Троцки, још увек Троцки, почео је да предлаже да цела гомила прво оде у Кијев, као да ће само тамо сви бити срећни. Тако су се помоћници препирали и препирали између себе у ком правцу да крену. И док су се свађали, локомотива није стајала, па лево, па десно, па негде другде, већ је негде ишла. А онда су им помоћници помоћника стали под ноге и повукли командне полуге... Најзад, 1929. Стаљин је избацио Троцког из локомотиве и почео да прави оклопни воз од локомотиве. 1939. оклопни воз је био спреман и поново је отишао на Крим. Сада се путници више не плаше никаквих белих, зелених или других лоших ликова. Али 1941. године, из једног завоја, туђи оклопни воз је полетео право ка нашем оклопном возу. Нашу је забио и замало да је избацио из шина. Од таквог безобразлука сви путници као један, прости совјетски хероји, искочише из воза и из шина избацише туђи оклопни воз... Не стани Русима на пут. Стаљин је био толико импресиониран да је наздравио руском народу. Колико дуго и кратко је наш оклопни воз стигао или до Вороњежа или до Ростова. Године 1953. Стаљин је умро, а Хрушчов је постао возач. Рекао је да је Стаљин погрешио, да је ишао на погрешно место, али да ће отићи на право место... И отишао у Кијев! Тада су његови помоћници, Брежњев и његови другови, 1964. године уклонили Хрушчова са управе и почели сами да управљају возом. Они више нису хтели да иду ни у Кијев ни на Крим, већ су желели да буду пријатељи са својим противницима и да живе удобно. На захтев противника, са оклопног воза је скинуто сво наоружање и оклоп... И да нико ништа не погоди, воз је почео да путује у круг, било је кретања, али не и напредак. Време је пролазило, возачи су старили... Временом је неко почео да сумња у нешто, а поверење у возаче је драстично опало. Почели су да се чују гласови: „Нека странка управља!“ И тако 1984. млади енергич.